Kristalne lobanje

Postoje, zapravo, dve tajnovite kristalne lobanje velike poput ljudskih.

Jedna leži u staklenom ormariću u vrhu stepeništa u Museum of Mankind (Muzej ljudskog roda -  deo Britanskog muzeja) nedaleko od londonskog Piccadelz Circusa. Posebanje problem upravi muzeja jer su čistači prestrašeni neumoljivim ukočenim pogledom lobanje u prigušenom svetlu izložbene dvorane, zahtevali su da se lobanja prekriva crnim platnom, te će tek tada noću čistiti u njenoj blizini. U takvom muzeju u kojem su podaci o svakom eksponatu autoritativno izloženi na uvid posetiocima, začuđuje kako je opis na ormariću sa kristalnom lobanjom neodređen. U pogledu starosti piše samo da je lobanja "verovatno aztečkog porekla - najranije iz kolonijalnog razdoblja". Istina je da je čak taj opis nagađanje muzejskih stručnjaka, jer o prošlosti lobanje nisu poznate gotovo nikakve činjenice.Muzej ju je kupio 1898. u njujorškoj draguljarnici Tiffany's za 120 funti. Niko u muzeju ljudskog roda ne zna kako je draguljarnica do nje došla, i ako se priča da je možda bila de pljačke koju je neki neznani pustolov nakupio u devetanaestom veku u Meksiku.

Druga lobanja vlasništvo je Anne Mitchell-Hedges, a priča o tome kako je ona dospela u njezine ruke egzotična je i zbrkana. Annin je otac, F.A. ("Mike") Mizchell-Hedges bio engleski pustolov koji je početkom dvadesetog veka skitao južnom i Severnom Amerikom, kockao je sa milionerima, jahao zabačenim krajevima kao kauboj i borio se u meksičkoj revoluciji s Panchom Villom. Na jednom putovanju susreo se u nekom hotelu Port Colbornea u državi Onatrio sa grupom muškaraca sa kojima je bilo jedno siroče, mala Anna le Guillon. Mitchell-Hedges je devojčicu usvojio i ona je posle uzela njegovo prezime.

Anna je bila ta koja je pronašla kristalnu lobanju. Godine 1927. Mitchell-Hedges je obavljao arheološka iskopavanja u ruševinama velinčanstvenog grada Maja - Lubaantuma - u Hondurasu. Grad je bio otkrio nekoliko godina prije, dok je tragao za izgubljenom civilizacijom Atlantide za koju je verovao da se nalazila u tom području. Na svoj sedamnaesti rođendan Anna je ispod jednog žrtvenika opazila nekakav predmet. Bila je to gornja polovina kristalne lobanje. Za tri meseca, samo nekoliko stopa dalje našla je donju vilicu, koja se može otkačiti i tako se bila odvojila od ostalog dela glave.

Prema pričanju Anne Mitchell-Hedges, njen otac je lobanju dao indijancima koji su živeli u okolini. "Oni su joj se molili" rekla je. "Ispričali su ocu da je lobanja njihovo božanstvo, koje može izlečiti ali i izazvati smrt".

Kada je krajem 1927. ekspedicija Mitchell-Hedgesa napustila drevni grad, "Indijanci su na rastanku mom ocu darovali lobanju, jer je bio dobar prema njima, donosio im je lekove i odeću".